EMOCIONALNA SLOBODA

Home / Uncategorized / EMOCIONALNA SLOBODA

Nismo svesni koliko nas veruje da smo odgovorni za osećanja drugih, a još manje svesni svog ponašanja koje odslikava takvo uverenje. Mislimo da stalno moramo da se trudimo da udovoljimo svima oko nas. Ako se ne osećaju srećno, osećamo se odgovornima za to, osećamo nelagodu i automatski smo podstaknuti da učinimo nešto po tom pitanju. To nas lako može dovesti do toga da ljude koji su nam najbliži počnemo doživljavati kao teret.

 

 

Preuzimanje odgovornosti za osećanja drugih je jako štetno u svim odnosima a naročito kod intimnih odnosa. Redovno se srećemo sa varijacijom na sledeću temu: “Stvarno se bojim da budem u vezi. Svaki put kada vidim partnera/ku u boli ili da tuguje, da nije dobrog raspoloženja, osećam se preplavljeno i pozvano da to rešim i promenim. Osećam se kao da sam u zatvoru, kao da me nešto guši – i tada jednostavno moram da se udaljim, da pobegnem sa mesta zbivanja i da izađem iz te veze što je brže moguće.” Ova je reakcija uobičajena kod ljudi koji vide ljubav kao poricanje vlastitih potreba kako bi ispunjavali potrebe voljene osobe. U ranoj fazi veze, partneri se odnose jedan prema drugom s radošću i saosećanjem iz vlastitog osećaja slobode. Veza je radosna, spontana, čudesna. Kasnije, kako veza postaje “ozbiljna”, partneri mogu početi  da preuzimaju odgovornost za osećnja drugoga. Počinju da optužuju partnera za probleme u vezi. Optužbe su varijacije na  konstataciju – “Moj  partner/ka je toliko zahtevan/na i zavisan/na da to grozno opterećuje našu vezu.” To dalje vodi do toga da partner treba da shvati da nešto nije u redu sa njim, odnosno njegovim/nim potrebama, da prihvati krivicu. Niko ne voli da prihvati krivicu i to situaciju čini još gorom. Teret osećaja da se od nas traži previše samo se povećava a dužnost i obaveza da to razrešimo dodatno potstiču potrebu da se izađe iz veze, pobegne od ropstva, iz emocionalnog zatvora.

 

Prolazi vreme, gomila se broj istih ili sličnih situacija i polako postajemo svesni svog nezadovoljstva, ogorčenosti, neraspoloženja, depresivnosti, odnosno visoke cene preuzimanja odgovornosti za tuđa osećanja i stalnih pokušaja da svima ugodimo na vlastitu štetu. Kada primetimo koliko smo života propustili i koliko smo malo odgovarali na pozive vlastite duše, postajemo ljuti. Ljutnja nas vodi u odbojnu fazu, punu negirajućih komentara – “To je tvoj problem! Nisam ja odgovoran/a za tvoja osećanja! Sada sam ja došao/la na red”. Odbijamo da preuzmemo odgovornost za tuđe potrebe i osećanja  i pokušavmo da sopstvena stavimo u prvi plan. Vraćanje nečega zaboravljenog, opterećenog i ostacima straha, stida i krivice dovodi do rigidnosti i nepopustljivosti. U početku nam se čini da smo izašli iz ropstva, da smo slobodni i svoji ali brzo se nametne zaključak da i nije baš tako. Praćeno je i zbunjenošću, što pokazuje da tek treba da  shvatimo da emotivno oslobađanje podrazumeva više od jednostavnog zalaganja za vlastite potrebe.

Uspešno emocionalno oslobađanje, emocionalnu slobodu, donosi sledeći korak, kada preuzimamo punu odgovornost za svoje namere i postupke i shvatanje da svoje potrebe ne možemo da zadovoljimo na štetu drugih već naprotiv, uvažavanjem potreba drugih i odgovarajući na njih na saosećajan način. Emocionalno oslobađanje uključuje jasno iskazivanje onoga što nam treba na način koji prenosi poruku da nam je isto tako stalo i do toga da drugi zadovolje svoje potrebe ali da mi nismo odgovorni za njihova osećanja.