Da, živimo u eri tehničkih dostignuća, globalizacije, brzog protoka informacija, žurbe ka stizanju do cilja, do uspeha, do zvezda. Stalno je akcenat na brzini i nekim krupnim postignućima, bombastičnim i glamuroznim prikazima života a šta je sa onim običnim, svakodnevnim stvarima i dešavanjima? Kako to da se divimo avanturama drugih, ne zavirujući u svoje živote i odbacujući u startu mogućnost da i sami možemo da ostvarimo isto. Kako to da smo se odrekli svog autorstva?
Danas je aktuelno čvrsto držanje u zoni sigurnosti, koju omogućava monada i monolog, ukidajući rizik susreta sa drugim i ostvarivanje dijaloga i aktivnog učešća u životu. Vlastito samoodržanje i samopotvrđivanje stvara distancu i pasivnost, ukida pravu prirodu čoveka da je delatan, aktivan, produktivan, da je subjekat koji menja datosti, preinačuje i menja okolnosti, negira sputavajuće i bira progres. Izloženost drugom je neprihvatljiva i nepodnošljiva za mnoge pa zato i proglašena nevažnom i smornom i zamenjena telefonima i kompjuterima, virtuelnim svetom koji lako i brzo i „uspešno“ zamenjuje sve to i umesto zahtevne realnosti nudi prihvatljivu maštariju, gde je sve onako kako mi želimo i hoćemo, baš po našoj meri. Svet, život, čovek sam i drugi se svode na nešto apstraktno opšte, gde ne može da se vidi ništa izuzetno, jedinstveno, neponovljivo, ništa čemu bi vredelo posvetiti istinsku pažnju. Automatski se isključuje smisao života i čitav prostor postaje bljutavo stanište koje nudi puko preživljavanje.
Da li može drugačije i bolje? Može i to ostvarivanjem pravih odnosa sa drugima, tačnije susretanjima sa drugima, preobražavanjem običnog u izuzetno i davanjem značaja obilju uticaja.
Hladni objektivistički, distancirani stav svodi drugu osobu na puki predmet često klasifikovan u određenu vrstu i onemogućava odnos i dijalog. Da odnosi ne budu površni, nedoživljeni, promašeni i konfliktni, moramo se sresti sa drugim, prestati da ga posmatramo kao objekt koji zadovoljava ili ne zadovoljava neku našu potrebu i pristupiti mu kao osobi koja poput nas, koja poseduje svoj svet, svoje vrednosti i ograničenja. Temelj takvog odnosa je neposrednost, koja zatim poziva uzajamnost i otvara dijalog. Dijalog recipročnosti ne znači samo primetiti onog drugog nego ga prihvatiti kao partnera i kao celovitu osobu. To dalje vodi do otvaranja i do mogućnosti da drugi postane deo vašeg vlastitog bića, baš kao i vi njegovog i stvara uslove da svako ostvari sebe u potpunosti i pokaže ono što jeste, da postane blizak i zanimljiv, živototvoran, neko u čijem svetu živi sve drugo što nam je potrebno, važno, novo i izazovno.
Ignorisanje obilja uticaja, svesno skretanje od stvari za koje se smatra da su nedostižne i izbegavanje svega što može da uzbudi, zbuni, naljuti ili uplaši je način da promaknu mali doživljaji koji životu daju sadržaj i kontinuitet unutar kog oni nešto znače. Veče sa prijateljima, kupovina na pijaci, poraz u prepirci, razočarenje zbog neuspelog sastanka, pročitana knjiga, poseta bolesnom prijatelju – sve to pomaže da se sačuvaju delići egzistencije. Svaki za sebe je prolazan i beznačajan ali povezani značenjem koje im damo, postaju pokretači i deo vrhunskih doživljaja, koji imaju posebnu vrednost. Osobe, koje preskaču i zanemaruju doživljeno ili postaju previše aktivne u potrazi za plodotvornim i ispunjavajućim doživljajima ili potpuno suprotno, pasivne, prepuštene umrtvljujućem taloženju ustajalog, praznog i dosadnog života.
Odsustvo navike preobražavanja običnog u izuzetno osiromašuje život i odnose. Izuzetno, u pozadini običnog, čeka inspirativnu snagu koja će ga osloboditi. Tu nija važna potraga za posebnim događajima, već za izuzetnom lepotom u običnim trenucima. Otkrivanje onog posebnog u toplini doma, hvatanje onog trenutka intimnosti dok pružate kafu partneru, osmeh zadovoljstva deteta dok šljapka po barici, povijena ramena komšije koja svedoče o njegovoj vremešnosti. Tako punimo život i dobijamo doživljaj kontinuiteta života, kakav nedostaje pri usponima i padovima u potrazi za vrhunskim užicima i lakim i brzim zadovoljstvima.
Naravno, ne treba odbaciti tehnološki svet, niti ga proglasiti za opšte zlo, već samo sprečiti da uguši ličnost i esencijalni deo života. Današnji čovek ne može da živi mimo napretka ali ako živi samo sa njim, nije čovek.